Lampa

Svidela mi se. Bila je funkcionalna, baš na način na koji sam želeo da bude. Štipaljka dovoljno jaka, vrat dovoljno dugačak, svetlo dovoljno snažno ali ne prejako. I stajala je dovoljno čvrsto na cevi radijatora, ne praveći gužvu na noćnom stočiću, usput mu ne remeteći estetiku. Baš onako kako mi je odgovaralo. Zavoleo sam je. Onako kako ti neki predmet priraste srcu.

„Neću ti je vraćati.“

Stanka. Više sam osetio nego čuo kako je kratko zadržala dah pre no što mi je odgovorila.

„Hoćeš.“

„Neću, to je sada moja lampa.“

Smešio sam se.

Zbog onoga što sam video u njenim očima, zbog prkosa u glasu.

„To je sada moja lampa.“

„Ne, moja je.“

Ponovo sam se nasmejao. I zaćutao.

Povukao sam je i smestio između nogu da mi sisa kurac. Zatim sam joj dozvolio da sedne na njega i pomogao joj da svrši.

Nisam želeo da ovog prvog puta kada mi se usprotivila reagujem onako kako bih to inače učinio. Nisam hteo, samo ovog puta, da budem surov. Želeo sam da sama shvati.

U stvari, ono što sam zaista želeo nije toliko da shvati, već da oseti.

...

Iako je svršila napetost je ostala.

U telu, glasu. Krila je oči. Znala je da će je izdati i nije želela da to vidim.

Mogao sam je ostaviti da se krčka. Pati u sebi. Sabira i presabira. Grize. Razmišljao sam o tome. Moglo je potrajati. Satima. Danima. Nedeljama. I svaki novi dan, dao bih joj do znanja, nekim sitnim gestom, dvosmislenom rečju, načinom na koji je gledam, da znam.

Možda bi tada poenta bila snažnija, a poruka dublje usečena. Ne u meso, već u dušu.

Ipak...

Bilo je to prvi puta. Osetio sam potrebu da budem milosrdan.

„Šta si mi ti?“

„Žena!“

Inat je i dalje bio tu. Izbijao je iz svakog slova i sloga. Iz načina na koji je to izgovorila, iz disanja, govora tela. Znoj joj je blistao na stomaku.

Ponovio sam pitanje.

„Šta si mi ti?“

A onda je stigao pravi odgovor. Stanka. Mali lomovi. Rezovi koji daju značaj. Ostaci prkosa, reakcija, koprcanje ega, bol poništavanja koji stvara kreaciju.

Moju.

Dugotrajno vajanje...

„Vaša robinja, Gospodaru.“

„A i lampa je Vaša.“

Konačno me je pogledala u oči, a u njima je bilo sve ono što sam želeo da vidim.

„Hvala“, rekoh.

Poljubio sam je i privio na grudi.